Baba feministkinja

Nakon djedovog preseljenja na neki drugi trosjed, mekši i prozračniji, baba živi sama. Pošto je i prije većinu fizičkih poslova odrađivala sama, djedov odlazak se toliko i ne osjeti…ali, ipak i baba je društveno biće.

Na pomen nalaženja novog druga (Riječ „drug“ je opšteprihvaćena za udovce i udovice u godinama. Ona podrazumijeva osobu suprotnog pola približno istih godina i u istoj „udovičkoj“ situaciji. Tako valjda opravdavaju prirodnu potrebu za nekim a da to ne zvuči kao prevara upokojenog ili upokojene…a nije da im je do ženidbe ili udadbe tako da je drug prava riječ), baba uglavnom odmahne čim stigne – glavom, rukom, suknjom. Nekad se desi da je dobre volje pa ispriča poneku crticu iz svog sadašnjeg ljubavnog života.

Tako je počela priču i o komšiji udovcu koji  „bog ga ne ubio od kad je đed umro, navrz’o se pa eto ga svako malo. A ja šta ću, pa skuvaj kavu, pa podaj rakiju, pa bude i nekog keksa i tako. Ne znam šta ‘oće od mene. Dolazi svaki drugi dan, a ja bogami ponekad i zaključam pa se ućutim u kući. Šta će mi!“ Na komentar da je čovjeku dosadno i da mu treba društvo kao i njoj, baba odmahuje i glavom rukom. „Znaš šta, ne bi’ sa njim ni u crkvu ni u džamiju kad bi dukate srao!“ Začudih se ja na ovako izričit i odlučan stav u doba ekonomske krize, pa upitah babu šta je, jadan, toliko zgiješio da je zaslužio takvo odbacivanje. „Ih, jadan! Šta jadan!? Dok je ona njegova, Bog da joj dušu prosti, bila živa, ubijao je Boga u njoj! Nema gdje je nije udario, a sad on ostario, ona umrla, pa prc! Valjam i ja! E, ne može!“

Baba je i ovaj put premašila moja očekivanja. Iako sama i stara, neće baš bilo koga za druga. Baba feministkinja. Sad su neke stvari jasnije…geni su to.