Od Hipokrata do hipokrita

Kažu da je sposobnost prilagođavanja jedna od glavnih osobina živih bića. Kao vrlo živo biće, odlučila sam da se prilagodim opšteprihvaćenim protokolima traženja tzv. štele za porod.  Iako sam dugo bila  stava da kad su naše babe mogle da se porode kod kuće ili pored kuće, moći ću i ja bez štele, nakon više desetina priča novopečenih i prepečenih roditelja, poklekla sam. Krenula sam u potragu za štelom. Samo da ne bude zabune, nisam ja, znate, repa bez korijena. Štele su se gradile, otkrivale pa i nudile lagano tokom trudnoće. Nakupilo se nekoliko ljudi na koje možemo računati „kad zaboli“ i koji bi me mogli obići. U čemu je fazon? Pa znate, kad živite u zemlji u kojoj se može sve regulisati novcem „za piće“, od prekoračenja brzine do dobijanja nekog dokumenta, onda ni velika stvar kao što je porod ne može proći bez tzv. čašćenja. Pored toga što u famoznu torbu za porodilište morate ponijeti čak i pelene za bebu jer ih u bolnici nema, zarad osjećaja sigurnosti, treba imati i keša uz sebe, nek se nađe. Tako sam i ja kao pravi bubator, odlučila da malo uzmem stvar u svoje ruke i ništa ne prepustim slučaju. Računala sam na postojeće štele ali sam i pored toga odlučila da idem po metodi koju svaka normalna trudnica čiju je trudnoću pratio doktor privatne prakse radi pred kraj poroda, a to je naći doktora u bolnici (Da opet pojasnim, kod nas je moguć porod samo u državnoj bolnici. Priča se, da zbog koruptivne mode   kod nas ne postoji privatno rodilište  jer bi onda prestao monopol državne bolnice na tržištu rađanja. To je, valjda, rezultat, povezanosti politike i zdravstva i politike i svega ostalog.) I, nađem je doktora u bolnici  po preporuci čovjeka čije mišljenje cijenim pa sam laka srca i teških trudničkih nogu otišla u bolnicu na pregled. Nazovem doktora, predstavim se, kažem po preporuci tog i tog, sve fino, ljudski, onako kako to ide kod nas. Kaže on meni da ja prvo odradim CTG, pa da ga onda nazovem. Objasni mi lijepo gdje moram otići, na koji sprat i sve kako valja. Nađem odjel gdje se odrađuje pregled, međutim CTG ne radi. Opet ga nazovem, kažem kakva je situacija, na šta mi on reče da će me nazvati. I tako i bi. Nazvao me za koji minut i rekao da se javim toj i toj sestri na tom i tom spratu. Opet nađem sprat, ali od osoblja nikog. Predosoblje prazno. Jedna vrata zaključana, a na drugim piše da je zabranjen ulaz. Uradim ono što uvijek radim kad mi treba informacija u državnom sistemu, obratim se čistačici. Žena mi reče pokazjući prstom da moram pozvoniti pa da će neko izaći. Nađem i to zvono, pozvonim nekoliko puta, sačekam i pojavi se sestra. Objasnim koga tražim i ko me je poslao i ona mi reče da sačekam malo.  Čekajući, šetkala sam  po hodniku razmišljajući kako je nekad bilo, u doba kad je bolnica bila nova i kad je naš sistem zdravstva bio primjer dobre prakse. Sad je pod, kao i većina drugih stvari u bolnici, bio istrošen i pohaban.  Komunistička arhitektura je svjedočila da se slabo ulagalo u bolnicu. Nisam se mogla oteti utisku da je ovo nekad bilo mjesto gdje se čovjek mogao osjećati sigurno, bar su mi tako prepričavale žene koje su rađale u to doba.   Tad se sestrama nosilo cvijeće, a ne novac. Čak je i pelena bilo u bolnici.   Trudila sam se da ne skrećem pogled na odjel koji je bio odvojen staklenim vratima, jer su tu ležale trudnice sa problematičnom trudnoćom. Klizile su lagano hodnikom, poneka podbačajući se rukama u obliku slova Φ, а poneka gurajući stalak sa infuzijom. Nimalo lijep prizor. Gledala sam u sunčan dan kroz veliki okrugli prozor koji kao da je pripadao nekoj podmornici a ne bolnici. Na kraju će se ispostaviti da se bolnica srozala mnogo niže od jedne podmornice…. U međuvremenu je došlo još nekoliko trudnica pa smo otpočele standarne priče – termin, tegobe i sl. Nakon pola sata, pojavila se i sestra. Pozvala je mene i  još jednu djevojku. Ušle smo u sobu sa dva kreveta i dva CTG aparata. Prikopčala nas je i uključila aparate. Nakon minut došla je sestra koju mi je doktor rekao da nađem. Stajala je pored aparata i gledala u njega koji minut pa mi je rekla da se okrenem na bok.  Jedva sam dočekala pošto me je bebac pritiskao a i da malo ublažim surround zvuk jer mi je sa obe strane dopirao glasan zvuk udaranja srca moje bebe i bebe djevojke koja ležala kraj mene. Sestra je i dalje bila pored mene sa zabrinutim izrazom lica ne govoreći ništa osim „milo moje dijete“. Pitala sam je da li je sve u redu, na šta je ona odgovorila da nije i nastavila zabrinuto da gleda u aparat. Onda je nazvala doktora, D doktora, koji je došao, pogledao snimak otkucaja bebinog srca i rekao da dođem na vaginalni pregled. Oslobodim se kaiševa i krenem za njim prestravljena. Uđemo u ordinaciju za koju nisam ni očekivala da će biti apartman ali sigurno nisam očekivala da ću bosa morati dotrčati do stola.  Doktor se raspričao, sestra mi pomaže da se smjestim, može se reći da je sve normalno. Pregled je bio bolan, što sam mu na kulturan način i ukazala ali mi je doktor rekao da nisam bila opuštena.  Doktor zna.  Sve je bilo gotovo za minut. Dijagonoza: tahikardija. Preporuka: hitna hospitalizacija.  Moja rekacija: tahikardija. Objasnim mu da živim na pet minuta od bolnice i da mi je potrebno da se vidim sa suprugom i uzmem stvari, na što je on rekao da jednostavno moram ostati i da je život bebe ugrožen. Zrno pameti koje sam sačuvala u jednom ćošku mozga mi je proklijalo u ideju da potražim drugo mišljenje. Pitala sam ga da li se mogu konsultovati sa svojom doktoricom koja mi je vodila trudnoću svih 9 mjeseci. On je rekao da se mogu konslutovati s kim hoću i izašao. Ja onako, gologuza, pokušavajući se obući i dovesti u iole ravnopravan položaj, sam bila dokrajčena sestrinom reakcijom, „Gdje ćete mu to reći!?“. Ništa mi nije bilo jasno.

-Šta sam rekla?-

-Pa da ćete tražiti drugo mišljenje. Ne možete tako, draga.

Izađe sestra, ja navuče  odjeću i mrvu dostojanstva kad uđe doktor. Uđe, malo reći. Mrga od svojih 1,90 i kila  isto toliko samo bez zareza, sjede za pisaću mašinu i poče brojati: „Ja ću fino otkucati nalaz da mene neko sutra ne ganja po sudu, a Vi kako hoćete. Sad ćete mi lijepo potpisati da odbijate hospitalizaciju pa kako hoćete. Vi ste odgovorni za život svoje bebe. Mene ne interesuje. *bem ti boga!“, opsova on u sred tog svog monologa, izvuče papir iz mašine, i reče da dođem za njim da mu na prijemnoj potpišem. Spustili smo se liftom skupa, gdje sam mu ja rekla da cijenim njegovo mišljenje ali da sam uplašena, na šta on doda „i uvređena“, rekoh, „nisam ali mi je potrebno pola sata da se presaberem.“ On je to iskomentarisao da se presabiram koliko hoću ali da ću prvo potpisati. Upitala sam ga da li se nakon što potpišem mogu vratiti u bolnicu. Rekao je da mogu. Ok. Potpisaću. Nakon ispisivanja nalaza rukom u 3 rečenice je opisao stanje, dijagnozu i da odbijam hospitalizaciju. Onda je pozvao sestru da to sve protokoliše i odmaglio. Ja sam već javila suprugu da dođe da vidimo šta ćemo. Nekako je prošla agonija od administracije pa sam jedva ubola izlazna vrata. Čim sam izašla, uradila sam ono što i svaka normalna trudnica. Rasplakala se. U to je došao i moj princ, takođe sa tahikardijom, jer je trčao uz brdo pa smo skupa otišli kod moje doktorice. Razluđeni, naravno. Imali smo sreću da smo je našli  na završetku smjene pa nismo morali čekati. Sve sam joj u dahu ispričala kako je bilo dok je ona posmatrala nalaz CTG-a, na šta je rekla da su bebini otkucaji srca u okviru normalnih vrijednosti ali da možemo, za svaki slučaj da odradimo još jedan pregled nakon što se smirim. Tako je i bilo. Nakon sat vremena, u privatnoj klinici odradim još jedan CTG. Dijagnoza je bila da je i sa bebom i sa mnom  sve ok. Ostaje mi samo da idem kući i da zaboravim sve to.

Čemu cijela frka? Pa doktor je izgleda htio da me zadrži u bolnici i porodi u svojoj smjeni, bilo carskim rezom ili indukovanim porodom i tako zaradi koju marku za spasavanje života bebi i meni.

Et’ kratak je put od Hipokrata do hipokrita.